Срем се простире јужним делу Панонске низије имеђу доњег тока реке Саве и Дунава. Историјски Срем обухвата простор од Земуна на истоку до Вуковара, Винковаца и Жупање на западу. Северним делом Срема ка обали Дунава пружа се Фрушка гора у дужини од 78 километара са највишим врхом Црвеним чотом (539 метара надморске висине). Изузев Фрушке горе и њених јужних обронака Срем је највећим делом валовита равница и низија која се пружа ка левој обали Саве.

Извор: wikimedia.org

Срем је добио име по римском називу данашње Сремске Митровице, Сирмиjуму, који је крајем трећег века постао једна од четири престонице римског царства. Почетком седмог века на подручју Срема су се настанили Словени. Наредних векова Срем је био у оквиру разних држава, коначно и средњовековне Угарске. У источном делу подручја формирана је Сремска жупанија, а у осталом делу жупанија Вука. Слом угарске државе почетком шеснаестог века означио је почетак готово двовековне владавине Османског царства. Турска владавина је окончана у Великом бечком рату крајем седамнаестог века и Срем је постао део Аустријског царства. После обнове угарског управног система обновљена је и Сремска жупанија у границама које данас сматрамо историјским границама Срема. Велики део Срема је био обухваћен Војном крајином (границом) и до последњих деценија деветнаестог века је био потчињен централним војним властима у Бечу. Преуређењем Хабзбуршке монархије 1867.године, Срем се нашао у угарском делу Двојне монархије. На крају Првог светског рата, после слома Аустоугарске монархије, Срем се ујединио са Kраљевином Србијом и постао је део новоформиране Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Велика померања становништва у Срему током векова, пре свега због ратова, имала су за последицу етничку шароликост овог подручја. Због доминантног српског становништва Срем је од средњег века био део српског етничког простора. Срем је имао значајну улогу у српској историји, нарочито у периоду после пада српских држава под турску власт у другој половини 15. века. Тада је Срем добио важну политичку улогу и њиме су као вазали угарског краља владали српски деспоти. Истовремено, Срем је постао један од најзначајнијих духовних средишта Срба. Фрушкогорски манастири су постали не само средишта српске православне духовности, него и неговања историјске свести српског народа и истрајавања на идеји обнове српске државе. У томе је била историјска улога целе организаије Српске православне цркве обједињене обновљеном Пећком патријашијом.

Извор: wikimedia.org

Важна улога српске цркве у Срему дошла је до пуног изражаја после Великог бечког рата крајем седамнаестог века и Велике сеобе Срба. Сремски Kарловци, као седиште српског архиепископа и патријарха и место одржавања црквено-народних сабора, постали су и духовно и политичко средиште српског народа у Хабзбуршкој монархији. Иако је улога Српске православне цркве у политичком животу Срба с развојем грађанског друштва у Монархији временом слабила, Срем је и даље имао значајну улогу у српској историји. То се показало како током српских устанака и обнове српске државе првих деценија 19.века, тако и током револуционарне 1848/1849. године. Тада је Срем био центар српског народног покрета у Монархији чији програм је био обједињавање Срба и остваривање њихове аутономије. Ипак, главни циљ српске политике и у Србији и у Монархији је био окупљање српског народа у једној независној држави. И црквени великодостојници и грађански политичари из Срема имали су значајноу улогу у таквом деловању, а духовно и културно јединство је стварало основу за политичко уједињење.

Као гранично подручје између великих царстава, током векова Срем је био поприште значајних историјских догађаја. Истовремено, Срем је био и поприште великих страдања становништва, разарања материјалних и културних добара. Становници Срема, пре свега Срби, страдавали су како на својим огњиштима, тако и као војници Хабзбуршке монархије на ратиштима широм Европе. Нова велика страдања Срба донео је Први светски рат, како у њиховим независним државама, Србији и Црној Гори, тако и у Хабзбуршкој монархији. Срби из Срема су били изложени масовној репресији, расељавању, убијању и интернирању у логоре. Први светски рат је, истовремено, омогућио остварење идеје српског уједињења у једну државу.

Идеја и политика стварања јединствене српске државе је на почетку Првог светског рата трансформисана у нови национални и државни програм. Србија је као свој ратни циљ истакла обједињавања не само Срба, него и Хрвата и Словенаца у једну велику јужнословенску државу. Победа Антанте и Србије у рату, као и слом Аустро-Угарске монархије омогућили су стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године. Разлике у схватању о државном уређењу, па и мотиви за стварање државе, умногоме су се разликовали код националних политичких елита, пре свега српске и хрватске. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца/Краљевина Југославија није успела да око нове националне идеје окупи углавном већ формиране нације.

Срем је у Kраљевини Срба, Хрвата и Словенаца/Југославији у управном погледу прво био округ (жупанија), затим област, а од 1929. је био у оквиру две бановине. Најпоузданији подаци о становништву Срема садржани су у попису становништва од 31. марта 1931. године. Тај попис одражава структуру становништво са којом је Срем је ушао у Други светски рат. У попису, простор историјског Срема је административно био подељен између Дунавске бановине (срезови Илок, Ириг, Рума, Сремска Митровица град и срез, Стара Пазова, Шид, Сремски Kарловци, Земун), Савске бановине (Винковци срез и град, Вуковар срез и град и срез Жупања) и Управе града Београда (Земун град). На овом простору живео је укупно 446.591 становник. Од овог броја било је 216.350 (48,44%) православних, односно Срба , 182.224 (40,8%) римокатолика (Немаца, Хрвата, Шокаца, Мађара), 35.345 (7,91%) евангелиста (Словака, Немаца) и 12.782 (2,86%) становника осталих вероисповести или без конфесије (Русини, Јевреји). Апсолутну или релативну већину православни су имали у следећим срезовима: Ириг, Рума, Стара Пазова, Земун, Сремска Митровица, Сремски Kарловци, Вуковар, Илок и Шид, римокатолици су имали већину у западносремским срезовима Винковци и Жупања, као и у градовима Земун, Вуковар и Винковци, док је у граду Сремској Митровици живео приближно подједнак број православних и римокатоличких становника. Евангелисти су у већем броју живели у срезовима Стара Пазова, Земун, Илок, Винковци и Вуковар и у граду Земуну.

Споразум Цветковић-Мачек закључен 26.августа 1939.године, којим је створена Бановина Хрватска био је кључни догађај у унутрашње-политичком животу земље. Њиме је означен почетак преуређења Југославија на националним основама и напуштање концепта унитарног државног уређења. Овим компромисом није била задовољна ни једна страна. Хрватска страна га је сматрала само првим кораком ка коначном територијалном и државном уобличењу при чему се рачунало на преостали део Босне и Херцеговине, као и на цели Срем, Барању и део Бачке. У оквире Бановине Хрватске од територије историјског Срема из Савске бановине су укључена три западносремска среза (Вуковар, Винковци и Жупања), а из Дунавске бановине срезови Илок и Шид. Широке компетенције, а посебно стварање паравојних формација Хрватске сељачке заштите и Хрватске грађанске заштите све више су обележавале Бановину Хрватску као corpus separatum.

Извор: wikimedia.org

У краткотрајном Априлском рату (од 6. до 18. априла 1941. године) до пуног изражаја дошла је војничка супериорност нападача, у првом реду немачке оружане силе. Брзи слом Југославије је био последица не само војне инфериорности, него и слабости државног организма. Под окриљем немачких трупа, 10. априла 1941. године у Загребу је проглашена Независна Држава Хрватска (НДХ). Противно међународном праву, после капитулације 18. априла 1941. године, Kраљевина Југославија је разбијена као држава, поједини њени делови су анектирани од суседа или стављени под војноокупациону управу. Од средишњег дела земље створена је сателитска НДХ, која је требала да буде главни осовински ослонац на територији подељене Југославије. Поделом земље у првом реду били су задовољени интереси (територијални, стратешки и економски) Трећег рајха и његовог осовинског партнера Италије, али и националне аспирације суседних ревизионистичких држава Мађарске, Бугарске и Албаније (италијанског протектората). Србија је смањена на територију од пре Балканских ратова и била је под непосредном немачком војном управом. Због економског значаја, јаке немачке националне мањине и мађарско-румунских супротности, немачком војноокупационом подручју у Србији прикључен је и Банат. Док је северни део Словеније прикључен Трећем Рајху, њен јужни део и већи део јадранске обале са залеђем анектирала је Италија. Мађарској су припали Бачка, Барања, Међумурје и Прекомурје, Бугарској југоисточна Србија и већи део Македоније, док су италијанском протекторату Албанији прикључени западна Македонија, Метохија и већи део Kосова. У Црној Гори уведена је италијанска цивилна окупациона управа.

Усташки покрет на челу са вођом (поглавником) Антом Павелићем је баштинио великохрватске аспирације формулисане шездесетих година деветнаестог века. Агресија осовинских земаља је омогућила стварање НДХ која је далеко превазилазила и етничи и историјски хрватске крајеве. Усташка идеологија била је хрватска варијанта фашизма, са јаким клерикалним утицајима, расизмом, антисемитизмом и екстремним национализмом усмереним првенствено против српског народа. На удару уништења су били и Јевреји и Роми, као и политички противници, првенствено комунисти. Релативно брзо и успешно организовање власти НДХ може да се објасни и чињеницом да јој се у потпуности ставила на располагање државна инфраструктура Бановине Хрватске (управа, судство, полиција). Њене паравојне формације Хрватска грађанска заштита и Хрватска сељачка заштита су биле прве оружане формације нове државе. При преузимању и организовању власти изузетно значајна била је и подршка и активна сарадња готово целокупног католичког клера, који је у преовалађујуће аграрној структури хрватског друштва имао традиционално јак утицај.

У границама НДХ били су Хрватска, Славонија са Сремом, Босна и Херцеговина, Хрватско приморје, средња и јужна Далмација са Дубровником. У управном погледу Законском одредбом о административно-територијалној подели Независне Државе Хрватске од 10. јуна 1941. године, држава је била подељена на 22 велике жупе. На историјској и квази историјској основи, са циљем хрватске унитаризације, уклањани су дотадашњи историјски називи покрајина, Славоније, Далмације, Срема, а можда понајвише име Босне и Херцеговине. Из географских назива је брисано и српско име. Са истим циљем прекрајане су и границе историјских жупанија из времена Аустро-Угарске монархије. Највећи део Срема (срезови-котари Сремска/Хрватска Митровица, Сремски/Хрватски Kарловци, Илок, Ириг, Рума Стара Пазова, Шид, Винковци, Вуковар и Земун) нашао се у саставу Велике жупе Вука са седиштем у Вуковару. Котар Жупања из Срема je био у оквиру Велике жупе Посавје са седиштем у Славонском Броду (Броду на Сави).

По први пут у својој историји Срби су се нашли у држави која је за свој прворазредни национални циљ прогласила њихово уништење. Како су Срби сачињавали готово трећину становништва НДХ, овај циљ је оствариван разним средствима: физичким уништавањем у селима и градовима, као и у систему концентрационих и логора смрти, присилним превођењем на римокатоличку веру, односно присилним похрваћивањем, као и протеривањем. Све то је праћено систематском пљачком и уништавањем материјалних добара. Упоредо је уништавана и организација Српске православне цркве, њени јерарси и свештеници су убијани, интернирани и протеривани, православне цркве су систематски рушене или претваране у римокатоличке, културна добра су пљачкана или уништавана. Хрватским фашистичким законодавством, иначе веома обимним и разноврсним, државни терор прекривен је псеудо-правним велом. У том погледу била је карактеристична и, вероватно, најзначајнија, Законска одредба за обрану народа и државе од 17. априла 1941. године, којом је уведено перманентно ванредно стање. Једном растегљивом и уопштеном формулацијом за злочин велеиздаје ретроактивно могао је да буде оптужен практично свако, а тиме и осуђен на смртну казну.

Извор: Архив Југославије

Све то допринело је да НДХ буде један од феномена Другог светског рата, као и да се геноцид над Србима који је у њој вршен у историографији издваја у посебан тип геноцида. Истовремено, спровођен је и геноцид над Јеврејима и то највећим делом у логорима саме усташке државе. То је специфичност Холокауста у НДХ који може да се пореди само са оним у самој нацистичкој Немачкој. Упоредо је спровођен и геноцид над Ромима, при чему су изузетак били муслимански Роми због политике усташке државе према муслиманима.

Устанак српског народа и организовање два покрета отпора, партизанског (комунистичког) и ројалистичког (четничког) углавном је спречило остваривање усташке политике уништења Срба. Све веће ширење партизанског Народноослободилачког покрета је угрожавало немачке стратешке и економске интересе због чега су постојале супротности између усташке и нацистичке политике. Усташка политика уништења Срба је непрекидно генерисала и јачала партизански покрет, због чега су немачки представници у НДХ настојали на модификовању те политике. Ипак, политика уништења Срба до краја постојања усташке државе никада суштински није промењена. Партизански покрет је добијао на снази што је водило све већем војном ангажовању снага НДХ и Немачке на гушењу партизанског покрета. Војне операције и полицијекс акције су вођене применом бруталне силе према цивилном становништву. То је водило масовном страдању пре свега српског становништва јер су Срби били далеко најбројнији у партизанским јединицама. Осим на подручјима војних операција и полицијских акција, становништво и заробљени устаници су страдали у усташким и немачким логорима на територији Југославије, Немачке и других окупираних земаља. Све наведене карактеристике догађаја у усташкој држави до пуног изражаја су дошле на територији Срема.

У оквиру остварења немачких интереса у НДХ, подручје Срема је имало посебно место. Иако је цели Срем требало да припадне усташкој држави, подручје источног Срема источно од линије Сланкамен (на Дунаву) -Бољевци (на Сави) са Земуном и Старом Пазовом је до 10. октобра 1941. било “интересно привредно подручје немачког Војног заповедника у Србији”. У Земуну је до краја 1942. године било и седиште моћног Опуномоћеника за привреду у Србији Франца Нојхаузена. Због својих привредних потенцијала и стратешких комуникација Срем је био изузетно важан и за НДХ и за нацистичку Немачку. У једном извору усташке провенијенције из 1942. наглашено је и следеће: ”Сријем обухвата само 6,5% површине Хрватске и 7,5% цјелокупног броја становника, а ипак производи више од четвртине пшенице и готово четвртину кукуруза који уроде на територији Хрватске. Узевши у обзир да Хрватска може својим житом прехранити цјелокупно своје становништво, а да нема извезеног вишка, значи да Сријем, крајина са 452.000 становника, производи житарица толико да може прехранити један и пол милијуна људи. Без Сријема би Хрватска била у погледу производње житарица пасивна земља, јер би постојао мањак који би се морао подмирити увозом”.

Уз остале факторе, на прилике у Срему велики утицај је имао национални састав становништва. Приближно половина целокупног становништва Срема били су Срби, једна четвртина су били Хрвати (углавном у западном Срему), док су домаћи Немци (фолксдојчери) сачињавали приближно једну седмину становништва. И поред намера усташке државе да се и Срем, са осталим граничним подручјима (источном Херцеговином и источном Босном), “очисти” од Срба, остварење овог плана наилазило је на тешкоће. Срби у Срему, као и у другим деловима НДХ, од самог њеног проглашења били су изложени различитим облицима терора, али, барем у прво време, не и оном најстрашнијем-масовним убиствима. Цело подручје Срема (без жупањског среза) било је обухваћено Великом жупом Вука са седиштем у Вуковару. То је била једна од највећих великих жупа у НДХ, а свакако и једна од привредно и геополитички најзначајнијих. У њој је власт била практично, подељена између Хрвата и немачке националне мањине (фолксдојчера). Велики жупан био је Немац др Јакоб Еликер (Elicker), а поджупан Хрват Лука Аждајић. И на нижим управним положајима (у срезовима/котарима, градовима и општинама) били су и Хрвати и Немци уз понеког представника других националних мањина (Мађара, Словака и Русина). Значајну улогу у организовању власти имао је Изванредни усташки повјереник за источну Славонију (то јест Срем), доскорашњи првак ХСС-а из Сремске Митровице Марко Ламешић. Док су при преузимању власти хрватске и немачке паравојне формације сложно разоружавале припаднике Југословенске војске, свечано дочекујући немачке инвазионе трупе, супротности су се убрзо испољиле око преузимања општинских и котарских управа, жандармеријских/оружничких станица, око поделе српске и јеврејске имовине.

Убрзо по проглашењу НДХ почеле су разне мере дискриминације и понижавање Срба и Јевреја. Масовном отпуштању из јавних служби следили су пљачка имовине, постављањем комесара, хапшењем и уценама. Већ од краја априла 1941. године из источног Срема присилно су исељени Срби-колонисти и добровољци из Првог светског рата и сви “незавичајни” пре 1918. године. У организацији Државног равнатељства за понову исељена је иста категорија Срба и из западног Срема преко логора у Славонској Пожеги током јула и августа исте године. Око заузимања имања протераних Срба и насељавања на њима долазило је до сукоба хрватских власти и фолксдојчера због чега је о томе направљен и посебан споразум. На имањима Срба у западном Срему насељавани су Хрвати из Хрватског Загорја, а касније усташке породице из западне Херцеговине. Највећим делом они су ту остали и после слома НДХ и ослобођења Југославије.

Срем је био једно од духовних средишта српског народа, са значајним бројним националним установама у Сремским Карловцима и манастирима на Фрушкој гори. Kао и у целој НДХ, свештеници су убијани или протерани, цркве и манастири су уништавани и пљачкани. Усташка држава је све чинила да уништи српску православну цивилизацију, њене материјалне споменике и организацију, као и саме вернике било физички, било духовно. За управнике над манастирима и манастирским имањима постављени су комесари заслужни за НДХ. И овде је дошло до сукоба интереса хрватске државе с фолксдојчерима. Уз пуну сарадњу Римокатоличке цркве, посебне напоре хрватске власти су посвећивале насилном покатоличавању Срба у Срему. Најразноврснијим начинима, од отворене принуде, до уцена, Срби су присиљавани да пређу у римокатоличку веру. Акцијом покатоличавања у Срему руководио је поджупан Лука Аждајић, уз велику помоћ ђаковачке бискупије и бискупа Антуна Акшамовића. И поред великих уложених напора, акција покатоличавања није имала већег успеха, сем донекле у западном Срему.

Хапшења и злостављања Срба почела су већ првих дана по успостављању НДХ. У првом реду хапшени су политички прваци, истакнути национални радници и родољуби, као и богатији људи често само због уцене. По злу су упамћени затвори у Сремској Митровици, Винковцима, Руми, Вуковару (затвор Жупске редарствене области). Убрзо је почело и депортовање виђенијих Срба у усташке логоре. После напада Немачке и њених савезника на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године, којем се придружила и усташка држава, борба против комунизма постала је нови повод за хапшења и мучења Срба. Они су често хапшени и као таоци, а обично никакав повод није ни требао. Убрзо су почела и убиства: ноћу, 26/27. јуна у Борову је убијено 16 Срба и бачено крај Дунава; у Вуковару је, према процени наведеној у Меморандуму Српске православне цркве августа 1941. године, убијено је око 180 Срба; у ноћи 30. јуна/1. јула 1941. крај Товарника усташе су стрељале десет Срба, чему су следили нови злочини.

У Срему није било седиште ни једног од специјалних судова (народних и преких судова), али су у њему заседали покретни преки судови, који су судили по потреби. Kрајем јула 1941. у Свилошу два брата су у самоодбрани убила двојицу жандарма. Убрзо је насумице ухапшено више десетина Срба из овог и суседних села и одведено у злогласни затвор у Илоку. После мучења, њих 43 изведено је пред покретни преки суд, који их је осудио на смрт. Ноћу 30. јула преки суд у Илоку донео је пресуду, а већ после четири сата жртве су стрељане. Посебан одјек је имало хапшење 9 (по великом жупану Еликеру 11) угледних Срба у Шиду ноћу између 7. и 8. августа. После ужасних мучења они су стрељани и, као и многи други, бачени у Дунав код Илока.

У време немачке казнене експедиције против устаника у Мачви започете крајем септембра 1941, хиљаде заточеника из Шапца и околине претерано је у Срем и интернирано у привременом логору у Јарку. На захтев домаћих Немаца и Хрвата немачка војска је стрељала групу од 28 заточеника. Хрватска жандармерија је крајем септембра и почетком октобра убила већи број бегунаца из логора у Јарку, а њих осморо предала је немачком војном заповеднику у Руми. Од јула 1941. у Вуковару је заседао покретни преки суд под председништвом злогласног судије Ивана Видњевића. Крајем јула 1941. суд је осудио 15 невиних Срба из Боботе на стрељање, а њих 32 је депортовано у логор. Због пребацивања оружја и муниције из Петроварадина партизанима 18. октобра 1941. године 33 мушкараца је осуђено на смрт и стрељано на стратишту у Дудику. Под оптужбом за пропаганду комунизма, 14. јануара 1942. године 22 мушкараца већином из Негославаца је осуђено на смрт и стрељано у Дудику. Наредних месеци покретни преки суд је наставио са осудама на смрт после којих је стрељано неколико десетина лица. Упоредо са убиствима, Срби из Срема су одвођени у усташке концентрационе логоре и логоре смрти: крајем маја 1941. године 15 Срба и један Јеврејин из Сремске Митровице је депортовано у логор “Даница” крај Kопривнице, а одатле у први логор логор смрти усташке државе у Госпићу (Јадовно). Kрајем септембра 35 Срба из Kрчедина депортованп је у новоосновани концентрациони логор и логор смрти Јасеновац.

Јевреји у Срему, њих око 2.800, као и у осталим деловима НДХ, били су од самог стварања ове државе изложени пљачки и терору. Убијање је вршено углавном у логорима у Госпићу, а затим у Јасеновцу. Највећи број Јевреја из Срема је ухапшен у другој половини августа 1942. Они су убрзо били депортовани у логор Јасеновац, делом у нацистички логор смрти Аушвиц-Биркенау. Од њих 2.800 живот је изгубило 2.537 (90,61%) што је један од највиших процената страдалих Јевреја у Холокаусту у Европи. Током маја и јуна 1942. похашшени су практично сви Роми из Срема и депортовани у логор Јасеновац. Према подацима Покрајинске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини, депортовано је и убијено око 8.000 Рома из Срема.

Због изванредног геостратешког положаја и привредног значаја Немцима нису ишли у прилог никакви немири међу Србима у Срему. Било је јасно да ће убијање Срба сигурно изазвати њихову реакцију, а тиме и угрожавање немачких интереса. Сам велики жупан Еликер је 21. августа 1941. године овако оцењивао прилике у Срему:“Услијед сталног прогона Срба дошло је до тога да су многи Срби напустили своје господарство, које сад стоји необрађено, па нека српска села из страха од Усташа по неколико дана нису смјели изаћи на улице, а по ноћи су спавали обучени спремни сваки час на бегство…По добивеним извјештајима од стране Оружничких постаја инсценира се понекад неки препад са стране Срба само зато, да би се имало узрок крвнички према Србима поступати (…) Сличних случајева дешавају се стално, па се плашим да ће Срби, ако се овако и надаље са њима поступи заиста једног дана се латити оружја и повући се у кукурузна поља. Kаква штета ће онда настати за цјелокупно наше господарство не морам посебице нагласити.”

Немачка процена да је терор НДХ према Србима директан узрок устанка и настојање да се он ограничи, дошли су до изражаја и приликом преговора о предаји источног Срема на управу усташким властима 10. октобра 1941. Хрватски представници су морали да преузму обавезу да неће проузроковати или подстицати исељавање Срба, било непосредно, било посредно. Међутим, са ширењем партизанског покрета, све бројнији и масовнији били су и злочини над становништвом целог Срема. Војне и полицијске акције немачких и усташких снага против партизана вођене су применом масовне репресије према цивилном становништву. Како су Срби и у Срему били далеко најбројнији припадници партизанског покрета, акције против партизана водиле су масовном страдању пре свега српског сеоског, али и градског становништва.

Извор: Архив Југославије

После мањих акција у априлу 1942. године, током следећег месеца сремски партизани извели су више напада на општине, жандармеријске станице, месне усташке страже и патроле. Због сталног прекидања немачких телефонских и телеграфских веза на подручју Фрушке горе, почетком јуна немачке снаге су предузеле ширу војну акцију. Северно од села Гргуревци у сукобу са Фрушкогорским партизанским одредом 6. јуна погинула су три немачка војника. За одмазду похапшено је целокупно мушко становништво овог српског села од 15 до 75 година и њих 280 и стрељано. Овај до тада најмасовнији злочин у Срему изазвао је панику у околним српским селима и масовни одлазак партизанима.

На основу отвореног наређења усташког вође НДХ Павелића од 9. августа 1942. године, основано је Више редарствено повјереничтво (полицијски комесаријат) за Велику жупу Вука, са седиштем у Вуковару, на челу са Вишим редарственим повјереником (комесаром) Виктором Томићем. Одмах по доласку Томића и његове групе, 11. августа у Вуковару је почео да ради и Покретни приеки суд, који је већ сутрадан изрекао прве смртне пресуде над 16 припадника партизанског покрета из Стејановаца и Руме. Током августа трајала су велика хапшења, а покретни преки суд је готово свакодневно заседао и изрицао смртне пресуде које су после два часа извршаване на стратишту у Дудику крај Вуковара. Упоредо са стрељањима осуђеника преког суда, трајало је и масовно убијање ухапшеника-талаца. Масовно убијање је било праћено ужасним мучењима ухапшеника и стално су објављивани огласи-плакати са именима стрељаних. Немачки представници били су детаљно упознати са током акције и редовно су о њој извештавали. Из Вуковара је 26. августа седиште Повјереничтва и Покретног приеког суда премештено у Сремску Митровицу после чега је терор захватио највећи део Срема.

Од 26. до 31. августа 1942. године јаке немачке и хрватске снаге, уз помоћ мађарске речне флотиле прокрстариле су Фрушком гором при чему су нанеле велике ударце партизанским снагама. Ова операција је међу партизанима остала упамћена као “Велика офанзива”. Највеће губитке је имало цивилно српско становништво које се склонило пред полицијском акцијом В. Томића.

Извор: Музеј Срема

Од краја августа до средине септембра 1942. године, сада са седиштем у сремскомитровачком Kазненом заводу, настављен је масован злочин Томићевог повереништва и покретног преког суда. Хиљаде Срба из Сремске Митровице и других градова, као и из више сремских села је после ужасних мучења стрељано на сремскомитровачком православном гробљу. У “Акцији Виктора Томића”, према налазима Државне комисије за ратне злочине, убијено је и нестало око 6.000 лица, ухапшено и злостављано је око 10.000. Међу убијенима је био у чувени сликар Сава Шумановић из Шида. Немачки представници су проценили да је полицијска акција далеко превазишла првобитно замишљене циљеве и да се претворила у систематско убијање пре свега имућнијих и виђенијих Срба. Тада је по њиховој грубој процени убијено је 2.000-3.000 Срба. Због протеста са више страна, на захтев посланика Трећег Рајха у Загребу Зигфрида Kашеа 11. септембра 1942. комесар Томић је смењен, а затим је акција прекинута. Kрајем истог месеца у немачким извештајима истицало се да у великим деловима Хрватске (НДХ) државни и привредни органи скоро не делују. “Усташки терор и масовни покољи у Срему проузроковали су талас немира и мржње, који су довели у питање све покушаје смиривања. (…) Јасно је да је та замршена ситуација погодовала порасту броја партизана, који угрожава државу”.

Због велике премоћи снага НДХ и Немаца, као и због неповољних географских услова већим партизанским јединицама је било тешко да се одрже и делују у Срему. Стога су се повезали са партизанским јединицама у источној Босни која је са Сремом временом постала јединствено партизанско оперативно подручје. Партизанске јединице из Срема су од тада деловале и у источној Босни, а партизанске јединице у источној Босни непрекидно су попуњаване борцима из Срема. О обиму ангажовања Сремаца говори и чињеница да је од новембра 1942. до краја 1943. године из Срема у источну Босну је упућено укупни 13.000 бораца. Материјална помоћ Срема партизанима и становништву источне Босне такође је била од изузетног значаја. Усто, током офанзива на партизанске снаге угрожено сремачко становништво је налазило спас у источној Босни. Сремски партизани су се борили и гинули не само и Срему и источној Босни, него и на другим подручјима Југославије током Другог светског рата. О великим жртвама сремских партизана сведоче партизанска гробља у Шековићима крај манастира Ловница и у Доњој Трнови.

Извор: Архив Југославије

Појачано деловање партизана на подручју Срема током 1943, изазивало је нове мање или веће војне и полицијске акције усташких и немачких снага и нова велика страдања становништва. После партизанских акција на магистралну жељезничку пругу у Срему на стубовима уз пругу често су могли да се види обешени сељаци из околних села. Током учесталих блокада села немачке и/или усташке војне или полицијске јединице су убијале део ухапшеника. Друге су масовно депортовали у усташке или немачке логоре у земљи или иностранству где је највећи број изгубио свој живот. Осим у усташким логорима Јасеновац и Винковци, велики број становника Срема је интерниран у немачком логору на Београдском сајмишту, у концентрационом логору Маутхаузен и у другим логорима.

Током велике офанзиве на партизанске снаге у Срему септембра и октобра 1943. тешко су пострадала села у доњем Срему и на обронцима Фрушке горе. Масовна убијања, пљачкања и злостављања становништва били су уобичајени методи борбе против партизана. Како је ова офанзива захватила и западни Срем, у њој су, уз српска, страдала и нека хрватска села. Нова велика страдања становника села у југозападном Срему догодила су се марта 1944. током наступања немачке 13. СС-дивизије „Ханџар“, састављене од босанских муслимана и Албанаца са Косова и Метохије. Тада је у Сремској Рачи убијено 370, у Босуту 212, у Моровићу 100, у Јамени 50 становника и више десетина становника у Кузмину, Батровцима, Бачинцима, Беркасову, Сремским Лазама и Вишњићеву. Жртве су углавном биле жене, деца и старије особе, а убијање је праћено ужасним мучењима, пљачком и потпуним уништењем целих села.

Извор: Архив Срема

Становници неколико села југоисточног Срема страдали су у новим офанзивама немачких и усташких снага средином маја 1944, затим од средине јуна до почетка августа 1944. када су поново страдала и села на обронцима Фрушке горе. Током септембра и октобра 1944. партизанске јединице су овладале скоро целим Сремом. При повлачењу из Срема полиција и војне јединице НДХ и Немаца извршиле су бројне злочине над цивилним становништвом у селима Сурдуку, Јакову, Лаћарку, Бешенову, Лежимиру, Дечу, Сремским Лазама, Нештину, а убијени су и сви затвореници у казненом заводу у Сремској Митровици.

У саставу две војвођанске дивизије Сремци су учествовали у ослобођењу Београда, а затим у коначном ослобођењу већег дела Срема до почетка новембра 1944. На линији село Мохово, источно од Товарника, Илинаца, Батроваца и леве обале Босута успостављен је Сремски фронт на којем су вођене тешке борбе са пуно жртава током зиме 1944/1945. године. Пробијањем Сремског фронта 11/12.априла 1945.и продором јединица Југословенске армије у западни Срем и Славонију почеле су завршне операције за ослобођење земље окончане 15. маја 1945. године.

С ослобођењем земље окончане су године масовних страдања становништва Срема. У првом реду на удару је било најбројније, српско становништво, изложено убијању, пљачки и денационализацији. Јеврејско и ромско становништво готово потпуно је уништено, углавном у усташким логорима. Следећи одлуке великих савезника из антихитлеровске коалиције, партизански покрет је већ од 1942. године прикупљао податке о злочинима окупатора и њихових помагача. На другом заседању врховног органа партизанске власти (Антифашистичког већа нароног ослобођења Југославије) у Јајцу, 30. новембра 1943. формирана је Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача. Комисија је фактички почела са радом доношењем правилника о раду 8.маја 1944. чему је следило формирање земаљских комисија за ратне злочине. Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини је формирана одмах по ослобођењу највећег дела Срема, 21.новембра 1944. године. Затим је формиран низ комисија за ратне злочине у појединим местима или деловима Војводине. Обзиром да је тада Војводина обухватала цели историјски Срем и Барању, прикупљани су подаци о злочинима и на овим подручјима.

За утврђивање злочина у Срему формирана је посебна анкетна комисија која је прикупила веома богат и разноврстан материјал о злочинима и уништавању материјалних добара, културних и верских споменика. На жалост, крај рата није означио и крај девастације сакралних објеката, пре свега манастира на Фрушкој гори. Поредећи резултате појединих земаљских комисија за ратне злочине, може да се тврди да је Покрајинска комисија Војводине била једна од најбољих или чак и најбоља.

Државна комисија и комисије за ратне злочине и комисије нижег ранга прикупиле су огроман материјал и пописале велики број страдалих током рата. На жалост, 1. новембра 1947. обустављен је рад земаљских комисија и Покрајинске комисије, а 14.маја 1948. Државна комисија је укинута. Радом комисија за злочине разних нивоа прикупљен је огроман материјал о злочинима и жртвама злочина. Међутим, посао на прикупљању података свакако није био окончан што је имало разне негативне последице. Југославија није следила праксу неких других земаља које су претрпеле огромне губитке у Другом светском рату. У Пољској је слична комисија постојала до 1984, односно до1999.године.

Покрајинска комисија за ратне злочине у Војводини је 1946. године део својих резултата објавила у две публикације које се односе на злочине у Бачкој и Барањи и на злочине у Срему. Иако су најављене публикације о злочинима у Банату и друга књига о злочинима у Срему, до тога није дошло. Последњих десетак година објављена је серија елабората Покрајинске комисије о злочинима, које су похрањене у Музеју Војводине, при чему су ове публикације снабдевене бројним вредним прилозима. Током ове године поново су објављене књиге о злочинима у Бачкој и Барањи, као и о злочинима у Срему.

Због великих разлика у подацима и у проценама о бројевима страдалих током Другог светског рата у Војводини, Скупштина Аутономне покрајине Војводине је 2000. године формирала Анкетни одбор за утврђивање истине о догађајима од 1941. до 1945. године у Војводини са задатком да се идентификују сви страдали становници Војводине у том периоду. До почетка 2008. године пописано је преко 96.000 страдалих при чему нису узети у обзир погинули у војним јединицама и они који нису били становници Војводине. Комисија је констатовала да тај број представља око 80% стварно страдалих и да спискови нису до краја пречишћени због чега се поједина имена дуплирају или чак мултипликују. У међувремену, проширен је временски оквир истраживања, тако да је одлучено да се попишу и они становници Војводине који су страдали у прве три послератне године. Било је предвиђено да се објаве две књиге са именима страдалих у Војводини од 1941. до 1948. године и збирка аналитичких текстова на основу тих именика. У публикацији Анкетног одбора објављеној 2008. године изнети су резултати истраживања са статистичким показатељима и анализама.

И поред значаја нових истраживања показало се да је потребно уложити нове напоре на утврђивању што потпунијих и исцрпнијих спискова страдалих у Другом светском рату, уз остало и на територији Срема. То је био разлог да се заснује пројекат под називом Жртве Другог светског рата на територији Срема од 1941. до 1945. године. Намера нам је да буду пописане све жртве из Срема током тог периода, и цивилне и војне, јер то даје много потпунију слику о збивањима у том периоду и пружа материјал за важне анализе и закључке. Пројекат се ослања на резултате поменуте Анкетне комисије Скупштине Војводине, али и на обимна и разноврсна нова истраживања. Сматрамо да је овакав попис изузетно важан не само за утврђивање што поузданијих и што потпунијих историјских чињеница, него и за неговање културе сећања. У том циљу истраживањима је обухваћено и споменичко наслеђе које се односи на Други светски рат у Срему чиме ће слика догађаја током тог периода и односа према њима у послератном периоду бити много потпунија. Пројектом је обухваћено и прикупљање и систематизовање ликовног материјала, пре свега фотографија које се односе на страдања у Срему обзиром на значај фотографија као изузетно важног и специфичног историјског извора.

Др. Милан Б. Кољанин